VIKEND  subota-nedelja, 12-13. januar 2002.

GLOBUS


Lezbijska istorijska arhiva u Bruklinu obelezila 25 godina postojanja
Transformisanje sramote u istoriju

Lepa Mladjenovic

    U Bruklinu prosle godine zenski pokret proslavio je 25 godina Lezbijske istorijske arhive, autonomne institucije koja je svojim postojanjem postavila dileme zvanicnoj istoriografiji SAD. Jedna od osnivacica, Joan Nestle, profesorka na njujorskom univerzitetu, poznata spisateljica lezbijskih eseja i prica, cija knjiga ce uskoro biti prevedena u izdanju beogradske izdavacke kuce Feministicka, kaze: "Pocele smo sa Arhivom sedamdesetih. Feministicki pokret je tada bio prekretna tacka za nase zivote. Zene su izlazile na ulice u svim velikim gradovima u SAD, grupe za podizanje svesti su nastajale, nove organizacije.... Medjutim, ja sam imala problem jer je izgledalo kao da cela nasa istorija pocinje upravo tada. Dolazim iz generacije 50-ih, jedne generacije lezbijki koja je nedostajala toj slici.
    Mi smo bile lezbijke koje su se kretale po barovima i bile smo iskljucene iz svake drustvene vrednosti. Nismo imale pravo na postojanje. Alberto Memmi je pisao da su kolonizovani osudjeni da izgube pamcenje. To je za mene znacilo da lezbijke nisu smele imati istoriju. Jer nisu smele imati ni sadasnjost. Zato smo moja partnerka Debora Edel i ja 72 odlucile da damo istrojsku vrednost nasoj nevidljivoj proslosti, da transformisemo momente sramote u istoriju. Krenule smo da sakupljamo svaki papiric, svaki dokument o lezbijskim zivotima."
    "Ja sam jedna od lezbijki koju je majka poslala psihijatru na pregled kad mi je bilo 17 godina. Kada mu je rekla da misli da je njena cerka lezbijka, on je rekao: "Gospodjo ne smete tako da govorite, to je gore nego da ste rekli da vasa cerka ima kancer." Mi smo tada bile smatrane kriminalkama, zivele smo bez mesta za zivot. Vidjale smo se po barovima u velikim gradovima. Ali, barovi nisu za nas bila sigurna mesta. S vemena na vreme dolazila je policijska racija i odvodila nas u stanice. S vremena na vreme te racije su znacile da ce sva nasa imena biti objavljena u lokalnim novinama. Mnoge moje prijateljice bile su neprestano pritvarane jer su nosile pantalone. Tada je postojao zakon koji je zabranjivao preoblacenje, to znaci da muskarci nisu smeli da nose suknje a zene pantalone, i zbog toga su bile privodjene kod sudije za prekrsaje.
    Ja sam bila jedna devijantna zena bez istorije, zena koja vodi ljubav sa zenama i koja je trazila prostor i drustveni okvir za svoju zudnju. Zato je osnivanje arhive bio proces mog ozdravljenja i zadobijanja gradjanstva. Dve godine smo Edel i ja pripremale prostor kako bi tu smestile Arhivu. Svaki detalj nam je bio vazan. Onda smo 76 konacno otvorile Lezbijsku arhivu u mom stanu u Njujorku gde je Arhiva zivela dvadeset godina. Lezbijke su dolazile, gledale knjige, pisma, tajne papire, fotografije. To su bili kljucni momenti u zivotu mnogih zena: kada osete da zivot koga su se stidele nosi u sebi hrabrost i lepotu koju su tek tada mogle da priznaju. Neke su govorile - a ja sam sve spalila da slucajno neko ne nadje. Mi smo ih ohrabrivale da makar nesto pronadju i donesu nam. Neke od njih bi se vracale sa zeljama i materjalima.
    Mi smo im davale zauzvrat dokument sa njihovim imenima i beleskom sta su ostavile Arhivi. Tako su one postajale subjekt svoje istorije i mi smo imale subjekte nase arhive. Stvarale smo vidljivost od nevidljivosti. Pretvarale smo sramotu u istorijske cinjenice."
KLASIFIKACIJA PO IMENIMA
    Joan Nestle danas uziva da nas sprovodi kroz sobe Arhive u kojima je skoro svaki papir prosao kroz njen zivot. Arhiva je od samog stvaranja imala jednu potpuno neiskuljucujucu politiku. Dakle svaki materjal o postojanju lezbijki je imao istorijsku tezinu, bez obzira da li je bio objavljen ili neobjavljen, da li je zena bila poznata u drustvenom zivotu ili nije. Feministkinje koje su ucestvovale u stvaranju politike Arhive odredile su da Arhiva belezi zene po imenima, a ne po prezimenima. Tako da je ovo mozda jedina arhiva na svetu sa vise od 20.000 knjiga, 12.000 fotografija, 300 specijalnih kolekcija, 1.600 casopisa i 1.300 ostalih arhivskih detalja kao video-traka, postera, odevnih stvari... u kojoj je svaki element klasifikovan po imenima zena kojima pripadaju. Deinstitucionalizacija institucije arhive bila je deo feministickog odnosa prema svetu.
    Arhiva je imala one kategorije arhiviranja koje su se smatrale vaznim u odnosu na materijal koji je bio izlozen, a ne u odnosu na standardnu klasifikaciju koja je postojala u americkoj kongresnoj biblioteci. Mnogi su govorili u to vreme da arhivu ne mogu da prave zene koje nisu arhivarke: lezbijsku arhivu su upravo stvorile zene koje nisu imale to iskustvo, ali su imale viziju sveta bez iskljucivanja, i tacno su znale da od cutanja stvaraju istoriju, jer je cutanje uvek bilo jezik potcinjenih. Dakle, arhivarke su bile zene koje su u predstavama ponizenja i podredjivanja trazile snagu koja je bila potrebna za proces ukidanja drustvene diskriminacije.
    Svaka zena ima pristup Arhivi. To je izmedju ostalog znacilo da je prilikom preseljivanja Arhive iz stana Joan Nestle u kucu u Bruklinu, 1996, godinu dana resavan problem ulaska sa invalidskim kolicima. Stanari okolnih kuca nisu zeleli lezbijke niti invalidkinje u svom komsiluku. Ali upornoscu, ovaj problem je razresen cekanjem na razne odluke i odobrenja od opstine da se na sest stepenika pred ulazom zgrade instalira instrument koji moze da povuce invalidska kolica. To je isto tako znacilo da je Arhiva otvorena za siromasne zene, za Afroamerikanke kako se nazivaju crnkinje, zatim to je znacilo da Arhiva nece biti deo univerziteta ili bilo kog akademskog centra, jer treba da pripada svim zenama.
TAJNE JEDNOG JASTUKA
    U ovoj kuci svaki papiric nosi pricu kaze Joan Nestle. Izmedju ostalog nam je pokazala sliku jedne zene koja je kao i mnoge morala da krije da je lezbijka a pogotovu da pise lezbijski dnevnik. Kada je umrla, 1988, njen advokat je nazvao Arhivu i rekao kako je njegova klijentkinja ostavila dokumente koje je zelela da se predaju Arhivi, pa je rekao da u njenom stanu ima puno nepristojnog materjala. Na to je zena iz Arhive preko telefona rekla da je to najvaznije sto je ta zena u zivotu imala: zudnju za zenama, dnevnike o sebi i knjige. Advokat je nekako izgleda cuo njihov komentar i zamolio ih da sto pre dodju i uzmu par kutija knjiga jer se njena porodica spemala to sve odmah da spali.
    Lezbijke iz Arhive su se organizovale da sto pre odu u ovaj grad, ali, advokat, jedan stariji gospodin, je nakon razgovora sam otisao u stan svoje klijentkinje i spasio najvazniji dnevnik upravo pre nego sto je porodica stigla.
    U Arhivi pored hiljada knjiga, ima sesira, salova, sakoa lezbijki koje su kroz svoje predmete ostavile poruku buducnosti. Arhiva je mesto ucenja i mesto psiholoske podrske. Kako bi Arhiva bila stalno politicki nezavisna, sve lezbijke koje u njoj rade - volontiraju, izuzev jedne koja cisti. Svake nedelje prikazuju se besplatni video-filmovi, i jednom mesecno cita lezbijska poezija. A novac se nabavlja od donacija. Sada je Lezbijska istorijska arhiva u Njujorku jedna od deset lezbijskih arhiva u SAD i jedna od pedeset lezbijskih i gej arhiva u celom svetu, od Meksika, Poljske, Kanade, Novog Zelanda, Juzne Afrike, Holandije, Nemacke, Velike Britanije, Kanade, Australije...
    "Pre nekoliko godina u Arhivu je dosla jedna starija zena noseci veliku kesu. Rekla je da je ona u toj kuci zivela davno pre nego sto je kuca postala lezbijska Arhiva, i da je zelela da kuci vrati jedan tapacirani jastuk koji je uvek stajao na ugradjenom radijatoru" ispricala nam je Joan Nestle na kraju susreta i pokazala jastuk sa arhivskom beleskom: "Zamislite koliko tajni i zudnji nosi njen cin dolaska na nasa vrata."

 VIKEND  subota-nedelja, 12-13. januar 2002.